Select Page

Biografija

Rođena 1978. godine u Novom Sadu. 2005 diplomirala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi prof. Zvonka Tilića. Magistrirala 2011. na Akademiji Novi Sad, na grafičkom odseku kod istog profesora. Od 2004 je član ULUV-a.

Od 2007. Godine radi kao profesor  likovne grupe predmeta (crtanje, grafika, teorija forme, pismo) u srednjoj školi za dizajn „Bogdan Šuput“ u Novom Sadu.

Držala radionice crtanja i slikanja u Art klubu Jevrejske opštine Novi Sad, tokom 2002. -2003. i 2018. Godine.

Učestvovala u letnjem projektu Art Kinike, Novi Sad za razvoj kreativnog izražavanja dece ometene u razvoju koja je održana na Čeneju 2010. i 2011. Godine.

Organizovala i sarađivala u organizaciji izložbi svojih učenika  u Novom Sadu 2010. (grafike,  Galerija Art Klinika), 2012. (grafike,  Galerija Art Klinika), 2013. (grafike, Galerija Macut), 2014. (grafike i crteži, Galerija Šok Zadruga), 2016. (crteži, Galerija Šok Zadruga).

Samostalne izložbe:

2003. Galerija „Stari prostor“, grafike, Novi Sad
2004. Galerija „Da“, grafike, Novi Sad
2004. Galerija „Šok“, instalacija, Novi Sad
2006. Galerija ULUV-a, slike, Novi Sad
2007. Galerija Kulturnog centra, crteži, Novi Sad
2007. Bejahad, ctreži, Opatija, HR
2008. Galerija „Novi hram“, crteži, Sarajevo, BiH
2009. Galerija „Couchzone“, garfike i slike, Innsbruck, A
2011. Galerija SKC, grafike, Beograd
2011. Akademija Umetnosti, magistarska izložba grafika, Novi Sad
2012. Galerija MU MOL, grafike, Ljubljana,SI
2012. Gallery Il Belpaese, grafike, crteži, slike Novi Sad, RS
2013. Arps Gallery, grafike i crteži, Amsterdam, NL
2014. Espresso Embassy, grafike i crteži, Budapest, HU
2014. Gallery Šok Zadruga, crteži i slike, Novi Sad, RS
2015. Gallery MLB, grafike, Amsterdam, NL
2016. Gallery Stari grad, grafike, Kotor, MNE
2016. Espresso Embassy, grafike i fotografije, Budapest, HU

Izlagala kolektivno više puta u zemlji i inostranstvu (Rusija, Hrvatska, Indija…)

Nagrade:

  1. najperspektivniji student grafike 2004.- Art klinika
  2. nagrada Univerziteta u Novom Sadu za visoke rezultate tokom studija.

e-mail: gabrielahajzler@gmail.com
web: www.gabrielahajzler.com
Instagram: Gabriela Hajzler

CRTEŽI I PRIČE

Crteže Gabriele Hajzler prvi put sam video krajem prošlog leta u Opatiji i tada sam o njima razmišljao kao o snovima. Podsetili su me na onaj trenutak kada nam, ujutro po ustajanju, celina sna nepovratno izmiče i ostajemo samo sa njegovim fragmentima. Gabrielini crteži, tada sam pomislio, krhki su kao izgubljeni snovi.

Sada, međutim, na početku nove godine, dok ponovo razgledam njene crteže, ne mislim više na snove. Ne mislim ni na more koje mi je, tamo u Opatiji, delovalo kao njihov deo, već mislim na kratke priče, na to da Gabrielini crteži više govore onim što je odsutno nego onim što je prisutno, tačno onako kako se piše kratka priča. Kazuje se samo ono najosnovnije; skicira se naznaka pokreta ili najava mirovanja; prostor se samo delimično nagoveštava; ono što je bilo pre, kao i ono što će se desiti kasnije; mora da uobliči sam posmatrač ili sam čitalac ili, zašto da ne, sama priča. Gabriela započinje priču, određuje njene koordinate, potom je prepušta nama, tako da smo, u stvari, mi ti koji gradimo priču, dovršavamo crtež, sanjamo san.

Vraćam se snu jer prostor koji Gabriela prikazuje istovremeno spoljašnji i unutrašnji – istovremeno smo ispred vrata i prozora i iza njih, i ako krenemo u zgradu, mi ćemo izaći iz nje; ako se penjemo unutrašnjim stepenicama, sići ćemo spoljašnjim; ako sednemo za sto u sobi, naći ćemo se za stolom u dvorištu. Život je u tom svetu samo isečak, slika u slici, kadar uobličen ramom prozora ili ragastovom. U svakom slučaju, stvaran svet je uvek negde drugde, skriven zavesom ili ponuđen kao detalj, kao fragment. Nije, dakle, čak ni priča, već deo priče, fragment fragmenta, san koji se topi i nestaje.

Da, sve je krhko na crtežima Gabriele Hajzler, i tek poneki predmet zadržava čvrtsinu: menora u prozoru, sto na pločniku, varjača u podignutoj ruci. Možda to i nije varjača, možda sam pogrešio, ali zato sam siguran da su okviri priča na Gabrielinim crtežima uronjeni u jevrejsku tradiciju, da me taj istovremeno unutrašnji i spoljašnji prostor neodoljivo podseća na Jerusalim ili, tačnije rečeno, na svetlost u Jerusalimu. Ili, još tačnije, na prostor i svetlost u Cfatu, tom mističnom središtu kabalističkog svemira.

To bi već mogao da bude početak priče, kao što postoje mnoge započete priče na ovim crtežima. Poljubac ispod prozora, recimo, ili prazan krevet, ili žena koja pali subotnje sveće,  ili ona druga, koja odlazi. Postojii priča o dve ribe, okačene na jednom zidu, a čini mi se da sam na nekim vratima video i dve ptice. Ako ih tamo više nema, to je samo zank da su odletele, ništa više. Priče su, međutim, ostale. Priče uvek ostaju, ma šta da se desi. Kao i Gabrielini crteži, nastali između zaborava i pamćenja, u senastom područlju gde san postaje java koja se ponovo pretvara u san.

David Albahari